ДИСКУСИЈА О СИГНАЛИЗМУ ИЗ 2009. године

ДИСКУСИЈА О СИГНАЛИЗМУ ИЗ 2009. године

Дискусија се развила поводом текста Златка Пангарића на едију Саше Радојичића августа 2009. године. Ово је њен снимак, мало поремећен хронолошки јер је сниман у неколико наврата. Недостаје уводни текст - напад на сигнализам који је изазвао много садржајних одговора.

Amika:

Златко, подухватио си се значајног посла али на погрешан начин.

1.     «Поетика сигнализма» је објављена пре равно 41. године (1968) у другим временима – и књижевним, и научним, и не може се коментарисати као да је недавно писана. Тада је у Београду, то тачно знам, било укупно 3 (три) компјутера, уствари три машинска система за обраду података (ЕРЦ)  од којих је сваки заузимао по цело приземље повећих зграда. Тада написати оно што је Тодоровић објавио (цитирано је на крају твог текста) и што се постепено остваривало и остварује равно је пророштву и визионарству које само уметник – визионар може да досегне. Тражити у томе «ситне буве» и егзактну научност на основу садашњих сазнања и твојих схватања тих сазнања налик је критици ЈАТ-а што је некада користио клипне авионе а не савремене боинге.

2.     Твој текст би имао смисла да си га ставио у однос са другим иноваторским поетикама – зенитизмом, дадаизмом, надреализмом, футуризмом, симболизмом – сваки од њих је опстао у неком виду али је сигнализам једини који се раширио по планети и који време све више потврђује. Тачно је да сваки иноватор стоји на раменима претходника (традиције) али се ту сигнализам највише уздигао.

3.     Песник, и песнички манифест имају пуно право на свој језик и његова преносна и фигуративна значења. Чак се и политичко-економски манифести тиме служе («Баук комунизма кружи Европом...»). Када су од Ајнштајна тражили да популарно објасни теорију релативитета одговорио је да он то не може, али може да је одсвира на виолини. Зашто Тодоровићу одрицати та права?

4.     Читајући твоје коментаре сетио сам се стиха Васка Попе «Коњ, обично осам ногу има» који је половином педесетих година поделио културну јавност. Тај стих, који ствара слику коња у касу, изборио је право поезије и уметности на аналогију, нови језик, вишезначност... Твој коњ, бар у овим Коментарима, има само четири ноге на којима не може ни да стоји.

5.     Софија ти је већ рекла да си промашио тему и дала исцрпан списак литературе и аутора који су о сигнализму квалификовано и разложно писали током протеклих 40 година. Писати о сигнализму, и било чему другом, ван времена у коме је настао и без разматрања његових резултата, бројних аутора и његовог сталног потврђивање у стваралаштву целе планете у најмању руку је потпуно погрешан и сувишан труд који дезинформише читаоце.

Мирољуб Тодоровић је пре свега песник и његово интересовање за науку је  тражење могућности да се она више укључи, да се приближи поезији. Јединство је немогуће као остварење, али је могуће као оријентација на хоризонту, као приближавање поезије и науке. Пример је, тада названа, «компјутерска поезија» која је остварила поједине антологијске песме у неколико збирки: «Сигнал» и «Kyborno», 1970, «Фортран» 1972. године... Наслов последње наведене збирке је уједно и назив једног од компјутерских «језика», а књига је сачињена од ручно повезаних перфорираних компјутерских картица, у тиражу од 47 примерака, са дописаним словима-текстом.

Тај провокативни «самоиздат» на компјутерском материјалу, осмишљен, обликован, исписан руком и реализован од стране песника изванредно симболише ситуацију у којој се данас налазимо: компјутер, односно наука нам даје нов материјал, подлогу, множину  нових могућности и избора алата које треба креативно употребити. Ми, данас, свакодневно припремамо наш «Фортран» који се сада зове «Ворд- Перфект-  Експлорер- Фотошоп- Кварк...» и ко зна каква све издања поступајући, у суштини исто, као Тодоровић 1970. године док је осмишљавао и реализовао своју «Фортран» књигу.

Уметност, и поезија су данас моћно подржани многим новим могућностима које доскора нису постојале. А то је велики корак за јединство са науком – за поезију, али мали за науку. Она своје велике кораке и поетику простора/времена, струна, игре кваркова, тражи на другој страни.

Радојица Таутовић (Градина, 1970, бр.3) под насловом «Орфеј с електронском лиром» пише о «стваралачкој иницијативи Мирољуба Тодоровића поводом књиге «Планета». У њој је реализован поетски потенцијал науке, њена ковина је научно градиво и научни поступци. То градиво и поступке он асимилише и трансформише. Поетизовао је и аналогију. Опева угљеник. Градиво углавном из биологије и физике, повезане математиком («Геометрија песме»)

Песма и Материја нису супротне, обе не поштују смрт.

Повезује поезију и науку. Структурисана фузија науке и поезије. Структурално јединство међу песниковим сликама и у свакој посебној слици, на пр. вулкан – огањ и «ужарена ружа од хелијума и кисеоника»

Синтетичност надилази сваког. Тодоровићева замисао синтезе вреди више од њеног остварења.

Песничка истина је чвор који везује науку и поезију. Истина, наука и песма имају заједничку тачку – новину, откривају ново.

Компјутери су Тодоровићу сарадници и коаутори. Енергија речи се ослобађа: «Шумска јагода има невино око комете» - стапање контраста као нуклеарна фузија која ослобађа енергију речи

komentar  Zlatko Pangarić 5. septembar 2009. 9:15 :

Amika, hvala ti na odmerenom komentaru. Konačno me neko nije popljuvao – pa onda nastavio sa svojom pričom. Svi koji ste pročitali „Komentare…“ videli ste da sam se ograničio striktno na scijentizam, na upotrebu naučnih pojmova i teorija.

Ako iz priče isključimo kompjutere… od nauke gotovo ništa ne ostaje pesnicima na raspolaganju…Kažem to već drugi put – nije suština ono što promiče na ekranu kompjutera. To je niz tačaka koje mi interpretiramo kao sliku samo zato što je shvaćena fiziologija očnog vida, tj. postoji određeno zaostajanje ili vremenska razlika između draži u oku i odgovora u mozgu. Eksperimentalnu psihologiju su pre dvesta godina inicirali astronomi jer su prvi primetili da različiti ljudi različito reaguju (prelaz zvezde preko meridijana su neki signalizirali ranije a neki kasnije)…Toliko se toga zna o percepciji Slobodane, toliko je toga izmereno i već shvaćeno…Zbog kašnjenja reakcije od oko 200 ms na vidnu draž, mi zapravo razmišljamo uvek o prošlim događajima…Ako znamo da kontinuitet ne postoji tvoja zapažanju o drveću su dobrano „zastarela“…

1.     Skera 5. septembar 2009. 11:43 :

Ha! Zastarelo je i SVE što se zna o zvezdama i Sunčevom sistemu zbog kašnjenja informacije koja isključivo ovisi o svetlosti i radio i drugim talasima. Bavljenje kosmosom i svim vidljivim i osetnim je bavljenje percepcijom i ničim više. Pa i sama psihologija je bavljenje percepcijom.

I to da te je neko “popljuvao” je ništa drugo do percepcija.

To da je ono što je izmereno – shvaćeno, to je tvrdio Nils Bor, a i pre njega su mnogi tvrdili (”čovek je mera svih stvari”).

Zanimljivo je da ljudi koji se bave naukom ne razumeju da je svaka mera proizvoljna, stvar odluke a ne nešto objektivno što dolazi spolja – pomoću nje se i određuje šta dolazi spolja. Zbog toga i uglavnom samo zbog toga naučna teorija ne može da opstane u poeziji jer se raspada pod pritiskom analitičkog uma, a ne može da opstane ni u stvarnosti upravo zbog toga što se percepcija dopunjava novim načinima opažanja i to radikalno menja horizont – da ne kažem “horizont događanja”.

Možda je taj hipotetički spoj nauke i poezije, kako ga je pesnik zamislio, zapravo borba dva načina gledanja na stvari, u kojoj jedan mora da propadne – “There can be only one!”.

Mene čudi da si se toliko ušančio i ne dozvoljavaš sebi da se otisneš dalje od zacrtane granice. A tu granicu si sam zacrtao.

Po mom mišljenju mnogo si bolji kao pesnik nego kao naučnik. Mogu slobodno da potkrepim svoje tvrdnje tvojim stihovima. Kako ćeš bolje shvatiti da se baš u tebi odvija ta borba – ili ako hoćeš napor da se izvrši sinteza pesničkog i naučnog. Ako samo s pozicije nauke proizvodiš meru i primenjuješ je na poeziju, hajde da čujemo šta ima da kaže i druga strana.

Napisao si “Basnu o pčeli i muvi”.
Pa nemoj sada da pričaš samo o pčeli koja zbog sopstvene ograničene vizije ne može da nađe izlaz iz boce.
Zato je tu “kvantni skok” – muva, koja lako nalazi izlaz i mreže percepcije.

Ako je nauka upetljana u percepciju i uobražava da će sve finijom kalibracijom izaći iz boce percepcije kojoj je grlić sve tanji i tanji, njoj zaista treba muva da joj pokaže put…

Pčela ima “žutu mrlju” a u toj žutoj mrlji je – muva. Pčela zbog toga ne zna da muva uopšte postoji!

Ma sigurno postoji način da se to slepilo, urođeno čulima, nekako prevaziđe…

2.     Zlatko Pangarić 5. septembar 2009. 12:18 :

U pravu si da se ta i takva borba vodi u meni. Ne nalazim rešenje. Strah me je da napustim tu jedinu tačku oslonca.

3.     Skera 5. septembar 2009. 13:45 :

Pažnja (percepcija) je ta koja luta, ona ne može biti oslonac.
Namera je oslonac, ali ukoliko cilja dalje od horizonta.

Problem straha je u tome što se on javlja isključivo u mišljenju, a u delanju ga uopšte nema. Aktivni princip isključuje strah (pasivni princip).

Kolebanje naspram trenutka odluke.

Po mom mišljenju, problem se može jedino rešiti iskustvom, ne može se domisliti.

1.     ilija bakic 31. avgust 2009. 17:34 :

KOMENTAR O (OHO) KOMENTARU

Ima li čega zabavnijeg od pesnikovog pokušaja da tuđu poetiku objasni na temeljima naučnog (ili kvazinaučnog) razuma?
Ima li čega zabavnijeg ili zaludnijeg, pitanje je sad?
A da urnebes bude veći zagovornik zdravog razuma, ovog puta u vidu teške nauke, istom baš i ne vlada preterano.
Jerbo, otkad se to sve oko nas i u nama, Univerzumu i šire, svodi na materiju u liku atoma?
Behu li tu i neke energije/sile? Beše li tu čak nekih četiri energija, jakih i slabih itd itd. Kud li se denuše?
A sta je sa tamnom materijom? Ima li je ili nema? Da li je nauka ono što je dokazano ili i ono što se pretpostavlja ali će se jednom dokazati? Da li je gravitacija postojala i pre nego što ju je Njutn otkrio? Da li je mačka u Šredingerovoj kutiji živa/mrtva pre nego kutiju otvorimo? Šta ono reče Hajzenbegr povodom svetlosti (da li je čestica ili talas) ako gledaš jedno ne možeš videti drugo?
Jesu li nauka i poezija tako drastično konfrontirane kako to zagovara zagovornik suve nauke a usto i poeta?
Zar teorije o kosmičkim strunama ili o paralelnim realnostima/svemirima nisu toliko zavodljive da su bliske poeziji (ili jesu poezija?)- posebno kad se ima u vidu da su bazirane delom na znanjima koja su dokazana a delom na slobodnim spekulacijama.
Naravno, nekome se ovakva poetika ne dopada, drugima odgovara, treći je ne razumeju…
Ako bismo zagovarali suvi naučni ’svet’ oba pesnika, onaj analizirani i onaj koji analizira ne bi postojali, bili bi nepotrebni, anomalija, zaostatak teške prošlosti. (Zvuči li to kao još jedan od ultimativnih recepata za uspešno društvo?)
Ili je problem u potrebi da se nešto tumači tendenciozno i od toga pravi slučaj koji će se rešiti na sopstvenu polzu?
Tendencioznost u kojoj davalac komentara pesniku zamera čas na ’poređenjima za školsku upotrebu’ čas na preteranim pesničkim slobodama. Zar pesničkom manifestu zamerati što je preterano pesnički…

Signalizam i njegov segment Scijentizam jesu umetnički pokreti koji su deo naše i svetske istorije Literature. Oni nemaju potrebu da dokazuju sopstveni nastanak, postojanje, opstajanje i trajanje. Njihovi manifesti i delovanje jesu činjenice koje se, naravno, mogu osporavati ili kako to kaže onaj koji ih osporava „teorijski reinterpretirati“ ali to valja raditi smisleno, temeljno i argumentovano – što u tekstu „Komentari na „Poetiku Signalizma“ Miroljuba Todorovića“ nije slučaj. Rečena „reinterpretacija“, trebaće da iznese sve argumente ’za’ i ’protiv’, imajući u vidu istorijsku dimenziju pokreta i trenutak u kome je nastao, novine koje je doneo odnosno imajući u vidu ono što se trenutno stvara u okrilju Signalizma.
Namera nesuđenog (re)interpretatora da se upušta u (o)lake vežbe na citatima istrgnutim iz konteksta puno (i previše) govori o njemu a ništa o Signalizmu.
Ilija Bakić

1.     neko 31. avgust 2009. 18:19 :

нисам ни мало дао повода да се за ову тему наметнем као зналац. можда сам само онај који је знатижељан. ипак, уз то мислим и да сам довољно озбиљан и са уважавањем ово пратим.
најпре, да пођем од задње ваше напомене, г. Скеро, ”окртавели начин размишљања о поезији” је доста неодређена ваша формулација и већ ми се чини да у себи укључује извесне искључивости, а то је делимично случај и са следећом :” Ono što je tradicionalno u poeziji, uopšte ne pripada poeziji, već – tradiciji!” скромно мислим да је поезија увек тежила новини и да је тај њен дух, како ви волите да кажете, увек био ту. обрадовало ме је што сте споменули ритам и тако оценили улогу ритма у поезији. ритам, односно, мелодија је и по мени основни творачки елеменат у поезији. волео бих да прочитам како он, тј. ритам делује у поезији сигнализма.хвала!

\

2.     Amika 31. avgust 2009. 18:25 :

http://www.miroljubtodorovic.com/
http://mtodorovic2.blogspot.com/
http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/signalizam/index.php#_rastko
http://signalism1.blogspot.com
http://signalism2.blogspot.com

3.     Skera 31. avgust 2009. 18:26 :

Pa, g. Neko, problem s tradicijom se javlja upravo kod onih kojima je više stalo do tradicije kao okorelog (po meni – okrtavelog) sistema u kojem nalaze sebi mesto, a do poezije im je stalo samo kroz filter tog sistema, tj. veoma malo. Eto, o tome se, po meni, radi.

Zaista mislim, ukoliko se o tradiciji ne razmišlja kao o umetničkom blagu, već kao o nekakvom “kanonu” odnosno “pravilniku”, onda tu nećemo naći mnogo korisnog za poeziju. A “sukobi” tradicionalista i novatora su upravo u vezi s “tradicionalnim formama” i “izrazima”, koje bi neko hteo da po svaku cenu nametne živahnom duhu.

4.     Skera 31. avgust 2009. 18:43 :

Evo jednog isečka iz teksta “Apejronistička poezija”, dr Živana Živkovića, koji se nalazi na blogu posvećenom njegovim studijama signalizma.

“U „novoj” stohastičkoj poeziji sačuvani su ludički elementi (ni sa čim, i dalje, nije sputan pesnikov „intuitivni ludizam”, koji se ispoljava dovođenjem u vezu različitih, „suprotnih i suprotstavljenih” elemenata sveta, iskazivih jezikom), zatim, asocijativna komponenta, na čijoj osnovi će se reči, sintagme i iskazi međusobno povezivati, a onda, ironične, aluzivne i humorne intonacije iskaza i pesme, groteskna slika sveta koji se u pesmi predočava, sveta kao haosa koji se uređuje, a potom, u duhu apejrona, iznova razlaže, rastvara i nestaje. Međutim, primena tačke kao interpunkcijskog znaka „pojačavala” je značenjski naboj reči (ili sintagmi, koje su najčešće sastavljene od dve ili tri reči i formiraju tzv. obrazac proste rečenice, mada je, uglavnom, reč o nepotpunim rečenicama) time što ih je činila relativno samostalnim jedinicama, čime se, doduše, formalno smanjivalo njihovo upućivanje na kontekst (o čemu je govorio Kornhauzer), ali povećavao efekat upućivanja na objekt, koji se iskazom (stihom ili pesmom) imenuje i misli.

Segmentiranje modela ranijeg kontinualnog iskaza stohastičke pesme sada omogućuje i njenu drukčiju ritamsku organizaciju, a samim tim što se pojavljuje — u stilskom pogledu veoma važan — elementarni interpunkcijski znak, pesma dobija novi zvuk — novu zvučnu dimenziju, ukoliko se čita naglas. Iskazi unutar stiha mogu se intonaciono modulirati (kao i stihovi ili pesma u celini), na različite načine, u zavisnosti od toga o kakvim sadržajima govore. Kako je svaka stohastička pesma, zapravo, kolaž rečima saopštenih ili samo sugeriranih značenja, u procesu čitanja moraju se odrediti (pronaći) reči — matice, koje ne moraju biti brojnije od drugih niti se ponavljati, ali koje su u stanju da svojim značenjem i emanacijom toga značenja pokriju skupine drugih reči ili iskaza.”

O ritmu se govori još na nekim mestima u Živkovićevim tekstovima.

Adresa bloga je:

http://zivanzivkovic.blogspot.com/

Ritam, u principu, naglašava prekid, a u slučaju primene stohastičkog metoda, prekida se “ustaljeni” tok misli odnosno logika, protokol, čime se energija koja bi se inače potrošila na dovršenje asocijacije (kao opisa ili metafore, recimo), vraća “u ruke” pesnika koji tako obnovljenom snagom nastavlja da stvara…

5.     Skera 31. avgust 2009. 18:49 :

Evo još o ritmu i stohastičkoj poeziji, iz teksta dr Živana Živkovića STOHASTIČKA POEZIJA, s jednom pesmom navedenom kao primer:

“Pregled Todorovićeve stohastično/aleatorne poezije namerno završavamo poemičnom celinom Ponovo uzjahujem Rosinanta. Poema je objavljena u zbirci šatrovačke poezije TELEZUR ZA TRAKANJE (1977), sadrži devet „samostalnih” pesama (pevanja?), a svaka pesma posebno je naslovljena, i u svakoj od njih pesnikovo prisustvo je neobično naglašeno, a tako i svet iskustava koja se saopštavaju. Sastavljene od kratkih stihova, pesme iz ove poeme stiču posebno živ, razigran ritam, iza kojega se sluti, za signaliste i Miroljuba Todorovića krajnje neočekivani zanos, ekstatično vrenje u kojem se pesma začinje i oblikuje. Ta aura koja lebdi iza/iznad poeme, kao izraz atmosfere u kojoj se lirski subjekt nalazi, čini da se sve pesme čitaju kao jedna pesma, što, u stvari, Ponovo uzjahujem Rosinanta i jeste. Jezičke celine, sintagme, ne seku se jedna s drugom, teku jedna za drugom, više sugerirajući smisao no kazujući ga, i kao lavina survavaju se u ponore jezika i bića, sveta, zahvatajući u čudesnom kolopletu sve ono što je sadržaj pesnikove svesti, bića, sveta. Asocijacije su u tom sunovratnom obrtanju senzacija i misli uhvatljivije nego i u jednoj drugoj stohastičkoj poemi ili pesmi, a „ključ” za ulazak u njihovu kaleidoskopsku raznolikost ponajbolje se otkriva u zvukovno raskošnoj pesmi A ta ševa što uleće:

iako zima nije pokazala
svoje prave zube
nikada neću postati jedriličar
ne podnosim religiju
ni grupne seksualne odnose
hranim se povrćem
i ženskim noćnim košuljama
oprostite gospođo
čovek bi se našao u iskušenju
pariz ili peking svejedno
prepelice puževi kuvane sove
samo kad preuzmem kormilo
nad ovim kantama za đubre
oprezno kroz arkadiju
i stavim zelenu boraniju
u uši vetrovitog nebodera
pre prerije gde vaša lepota truli
perorezom ću prerezati
žućkastu tortu leševa
a ta ševa što uleće
u klopku cvrkućući
znate li da u zanzibaru
pravi gnezda
iznad svezanog reza zvezda

Todorovićeva pesma pokazuje na dovoljno očigledan način na kakve je prevrate računala stohastička signalistička poezija i, konačno, kakve je prevrate u jeziku poezije obavila. Jedan kritičar je tvrdio da takvih prevrata u srpskoj književnosti nije bilo, od Vukovog doba do danas”

(Živković ovde navodi još dva autora koji su koristili sličan metod, Jocića i Šuvakovića).

Karakteristike stohastičke poezije uočavaju se i u praksi drugih, signalistički opredeljenih pesnika, međutim, za ovu priliku dovoljno je pomenuti još samo dvojicu, koji su, inače, uspešno radili i na planu vizuelne poezije, negujući, uz put tehnološku i fenomenološku poeziju, s „primesama” nađene (ready-made) poezije. Reč je o Ljubiši Jociću i Miodragu Šuvakoviću.

6.     neko 31. avgust 2009. 20:45 :

да ово писање не би било полемика, ја ћу само радо да се сложим са тврдњом да је песма ”А та шева…” како је речено ”звуковно раскошна” и подвући само један део из горњег текста који сам за себе, и не само сугерирајући, доста говори :”Jezičke celine, sintagme, ne seku se jedna s drugom, teku jedna za drugom, više sugerirajući smisao no kazujući ga, i kao lavina survavaju se u ponore jezika i bića, sveta, zahvatajući u čudesnom kolopletu sve ono što je sadržaj pesnikove svesti, bića, sveta.” прво, какве су то језичке целине синтагме? друго, какав је то понор језика? да ли тај понор настаје интервенцијом самог песника или је сам језик понор, или би то требало да буде у некој песниковој визији будућих односа према тој материји?

7.     neko 31. avgust 2009. 20:51 :

Човек је свакако увек на искушењу, песник поготово. Али, Париз или Пекинг… коме је то и у којим околностима свеједно?

8.     Skera 31. avgust 2009. 20:58 :

Romantična avantura, kao centar sveta, u Parizu ili Pekingu, svejedno…

9.     Skera 31. avgust 2009. 21:07 :

Jezičke sintagme:

nikada neću postati jedriličar
ne podnosim religiju
ni grupne seksualne odnose

Iako su izjave povezane u rečenicu, njihov sadržaj se ne slaže međusobno, jer se skače s temu na temu. Sintaksa opstaje uprkos nepostojanom sadržaju.
Jezik “trpi” nasilje nad smislom. Ništa mu to ne smeta.
Ritam opstaje. Zvuk opstaje, iako je pesma zapravo “afazijska” (besmislena).
Ovde se neposredno atakuje na onaj mehanizam “tumačenja” koji je zapravo “protokol” i koji najviše smeta slobodnom duhu.

Kao ona vežba iz psihologije: Treba sastaviti smislenu rečenicu od ovih reči: lovac, šuma, zec.

Naravno, pitanje smisla je ovde glavno. Protokol može striktno da zahteva sledeće rešenje:

Lovac je u šumi ulovio zeca.

Ali ne i: Zec je u šumi ulovio lovca.
Ili neku sličnu pretumbaciju, koja u stvarnosti i ne mora da bude nemoguća, naprotiv. Ali može da bude “zabranjena”.

Jastozi su pojeli gosta za večeru…. itd.

10.                        neko 31. avgust 2009. 21:51 :

наравно да језик поезије није исти са језиком свакодневне комуникације, чак далеко од тога. Ипак, колико се далеко може ићи у том правцу. пројекат је ту и остварује се али који су резултати и шта то доприноси самој поезији јер је о томе овде реч. Изгледа да се ради о томе да се стигне на циљ а да се на путу до тог циља мењају превозна средства (нпр. укрцали смо са на брод физике па прешли у воз поезије да бисмо на крилима музике пошли пут…) али шта нас чека на циљу? Или, после?

11.                        Zlatko Pangarić 31. avgust 2009. 21:51 :

Poštovani Ilija, kada Vam se pokvari frižider ili kompjuter da li Vi majstoru držite predavanje iz elektrotehnike?

12.                        neko 31. avgust 2009. 22:03 :

изгледа да поезија сигнализма није успела да укине језик али јесте осећања, и метод конструкције и обичај враћања на већ написани текст и накнадних интервенција на њему. Та врста одговорности као да нема разлога да постоји. Разумљиво је ако се гестовима и ”цртањем” у ваздуху или на песку покушаваш разумети са странцем чији језик не знаш нити он твој, али је смешно ако не и идиотски то исто радити при сусрету са домаћим човеком. Може човек уз узвик ”рођаче” само да те потапше по рамену и слатко се насмеје.

13.                        Skera 31. avgust 2009. 22:04 :

@neko

Poezija je egzibicija, avantura. Kako ćemo znati ako se ne upustimo?
Ako brod fizike ne može da dobaci ni do Marsa, sigurno ćemo tražiti brži prevoz.
Na cilju nas čeka… e, pa…
Možda baš ono razumevanje za kojim (makar deklarativno) teži svaka nauka ili umetnost: koji je zaista ljudski potencijal? Da li je ono što nam nudi civilizacija i opšti društveni poredak zaista ono najbolje što se može? To i na prvi pogled izgleda pogrešno. Cilj je svakako egzistencijalistički i njegovo ostvarenje zahteva pun lični angažman.

14.                        Skera 31. avgust 2009. 22:07 :

@neko

Osećanja?
Osećanja su naučene reakcije na određene nadražaje. Ne mislite valjda da su osećanja nešto “pozitivno”, kad nas uz pomoć osećanja svako može kontrolisati?

Biti osećajan znači biti uslovljen. Pesnicima osećanja uopšte nisu potrebna, naprotiv. To je zabluda misliti da se poezija bavi osećanjima.

15.                        Skera 31. avgust 2009. 22:26 :

Kod Njegoša, u Gorskom Vijencu ili u Luči Mikrokozmi, nema osećanja – ima spoznaje.

Kod Evripida, u Medeji, prvo ima oštra, ogorčena kritika društvenog sistema, a zatim na primeru jadne Medeje pisac pokazuje kuda vodi tzv. “emocionalna inteligencija”.

Kod Šekspira, slično tome, ima u Magbetu (naročito lik lejdi Mabet) kuda vodi kombinacija emocije i ideje, a u Romeu i Juliji opisan je sav teror emotivno-ideološkog dejstva društva i porodice na slobodnu ljubav.

Šekspirovi soneti, toliko omiljeni, su zapravo ideološki pamfleti u kojima se uporno zagovara stvaranje potomstva. Nema ničeg emotivnog u njima, nego samo rad jedne ideje – pranje mozga. Pitanje je da li je to isti Šekspir koji je pisao Buru ili Ričarda III.

Kod Blejka, takođe, ništa od emocija. Govori se o jednom uzvišenom “osećanju”, koje je čisto iskustvo energije, a nikako afekcija.

Kod Homera u Ilijadi imamo Ahila, koji je sto posto čovek-mašina, emotivno-ideološki uslovljen robot, kao i Hektora, koji je takođe emotivno i ideološki uslovljen, ali za razliku od Ahila predstavlja samo ideal “reda” nasuprot “haosu” ovog prvog. Osnovna emocija, koja je samo povod za pljačkašku akciju Ahajaca, ljubav, potpuno je svedena samo na tu zanemarljivu funkciju “izgovora” za pokretanja ratne mašinerije – emotivno-ideološki mlin za um i meso.

Na primeru Odiseja, iz epizode sa sirenama, vidimo kakav je stav Homera prema emocijama. Odisej se vezuje za jarbol, ali ostavlja uši slobodne. Dejstvo pesme sirena je takvo da bi ga odvelo u smrt da se nije unapred pripremio za taj “emotivni” napad.

Kod Bašoa, takođe, nema emocija. Izvor radosti je spoznaja, poimanje sveta u kojem živimo, a ne strasti koje nas kidaju i gone amo-tamo.

Emotivna poezija je loša poezija. Ona je dosadna, isprazna.

16.                        LAZAR 31. avgust 2009. 22:44 :

U ovoj polemici postoji nešto što zbunjuje i zabrinjava.
Zlatko Pangarić je na sajtu Prozaonline 19. marta ove godine, braneći Todorovićevu poeziju od nerazumevanja i napada, u jednom momentu doslovce kazao:
”Miroljub Todorović je, nema sumnje jedan genije, u svetskim razmerama, a Momčilo (Bakrač) i ja smo samo izneli ovde svoju nevericu i zaprepašćenje da većina pesnika ne zna ništa o pesniku i signalizmu pa i mi koji smo mislili da znamo, da njegov rad u našoj ’sredini’ nije još uvek usvojen, sažvakan i promišljen.”
Nekoliko meseci kasnije Pangarić se, kako je to pokazala Sofija Novak, sa omalovažavanjem i uvredljivim izrazima obrušava na signalizam/scijentizam i Miroljuba Todorovića, da bi samo par dana posle toga porekao sam sebe ponavljajući, ono ranije izrečeno, da je Todorović genije koji je, sa signalizmom, otvorio nove puteve u našoj književnosti i umetnosti.
Zaista, za tako kratko vreme, zbunjujući i neverovatni preokreti u mišljenju. O čemu se tu radi morao bi Pangarić da nam podrobnije objasni. Takav salto mortale jednog kritičara duboko zadire u sferu književnog pa i ljudskog morala.

1.     Skera 1. septembar 2009. 17:38 :

Ovo je Todorovićeva pesma iz zbirke “Planeta”:

ISPITIVANJE PLANETE

Planeta je prvobitno opisivala
Neshvatljive krugove koje više
Nisam mogao pratiti.
Onda je iznenada počela da usporava
Njena relativna brzina smanjivala se
Iz dana u dan i konačno je
U istom položaju ostajala
Više godina.
Tako sam mogao da procenjujem
Njena svojstva, ispitujem njene
Boje, osluškujem zvukove.
Bila je to ogromna planeta
Okružena crvenkastom difuznom
Svetlošću

Šta si tražio? Niz statističkih podataka, na osnovu kojih se kasnije rađaju naučne teorije?
Dokaz da su planete nastale akrecijom prašine i gasa?
Može li pesnik uopšte da zna i dokaže da nešto kao planeta ili bilo šta drugo uopšte postoji, bez odobrenja nauke?

I pesnik i naučnik znaju za svet isključivo preko svoje percepcije. A ljudska percepcija je prepuna “žutih mrlja”. O tome se ćuti, više u nauci a manje u poeziji. Ima toliko toga što se ne zna.

Naučne teorije su i dalje samo teorije – viđenja, to znači grčka reč theoria.

U svoje vreme, Galelejev heliocentrični sistem je bio prihvaćen kao tačan. Kasnije se ispostavilo da nije tačan. Napravljen je novi model, koji je bio kao tačan. I sve tako, iz dana u dan. Nauka stalno odustaje od svojih modela u korist nekih novih modela, samo zbog toga što se percepcija menja. Sve zavisi od percepcije. Percepcija je u principu netačna.

Naučnici se u poslednje vreme frljaju teorijama ko lekari diklofenakom. Univerzalna teorija svega: univerzumi u različitim dimenzijama, crna materija i crna energija, teorija struna i membrana, … u nauci se sve, na kraju krajeva, potpuno raspalo i to više pas s maslom ne može da pojede.

“Prostor se širi” – naučnici uporno smatraju da principi mogu da se “šire”. Oni misle da je prostor nešto “objektivno”. Da je vreme nešto objektivno, iako znaju da vreme može da bude i subjektivno. Kao kod svetog Pavla, i kod naučnika je moguće biti i oženjen, i razveden, i živeti s raspuštenicom ili bludnicom, i razvoditi se i ponovo se ženiti. Sve se može u nauci. Naučnici će naći način da se ulaguju svemu i svakome.

Je li neki matematičar naučno objasnio otkud kvadrati i krugovi u istoj geometriji, kada svako dete zna da se jedno ne može meriti drugim, da uopšte nisu kompatibilni?
Jesu li konačno izračunali broj Pi? Nisu, jer to ne može, Pi se ne može izraziti prirodnim brojem. Ali, oni i dalje pokušavaju da ga izračunaju i troše enormno kompjutersko vreme ne bi li “dokazali” da se Pi ipak može predstaviti prirodnim brojevima, tamo negde iza petstotrilionske decimale…

Većina naučnih odgovora se upravo tamo i nalazi, iza te velikobrojne decimale, u matematici, u fizici, u vremenu i u prostoru.

Signalizam nije hteo prosto da se fuzioniše s naukom, naprotiv, on je nauci postavio jedan zahtev – tačnost. Tu tačnost nauka ima samo na relativnom nivou upotrebljivosti instrumenata, fizičkih instrumenata i statističkih instrumenata. A šta naučnici danas rade? Bombarduju čestice jednu drugom u ciklotronima i pokušavaju da dokažu da su njihove idiotske teorije o Big Bengu i slične tačne – na osnovu “nedostajuće” materije ili energije.

To je sve “pokriće” za druge stvari koje nauka radi, ali o njima ne voli da govori.

Signalizam je pretpostavio poštenje kod nauke, ali ga nije bašao, barem ne u nekoj značajnoj količini.

Kao ljubitelj naučne fantastike, odavno sam shvatio da nauka i etika ne idu zajedno. Dobar primer za to je poznati serijal Star Trek. Ma koliko se tvorci tog serijala poigravali naukom i mogućim tehnološkim napretkom i rešenjima, glavna okosnica čitave priče je etička, i glavni junaci deluju prema etičkim a ne naučnim principima. Ima tamo i jedan princip koji se zove “Prime Directive”, koji zabranjuje kontakt s inteligentnim rasama koje nisu na nivou tehnološkog razvoja kojim se može putovati svemirom. Zbog čega? To je jedini kvazi-naučni princip u seriji koji ne funkcioniše i kojeg svi redom krše, jer se zbog njega uopšte ne može delati po etičkim principima.

Ne može tehnološki razvoj, kojem je izvor upravo nauka, da bude osnov međupersonalnih odnosa. To već samo po sebi dovoljno govori o slabostima nauke.

Signalizam propušta nauku u poeziju upravo kroz taj filter.
Mogu naučnici da se smeju, ali oni to rade jer znaju da su zaštićeni od zločina koje čine. Samo zbog toga se smeju, i to je isto kao kad se budale smeju pametnom, jer im se može. Nema tu nikakve dubine ili širine duha, koja ih tera na smeh. To je samo praznina.

I pored svega, sve pompe i fanfara, danas više od polovine ljudi veruje da Sunce kruži oko Zemlje. Gde su rezultati anketa opšteg znanja? Šta nudi obrazovni sistem? Porazgovaraj sa svojim prijateljima, koji su išli u osnovnu školu, neka ti objasne poreklo godišnjih doba na Zemlji. Velika većina će reći da je to zbog toga što je Zemljina putanja oko Sunca eliptična – a to je netačno. Ta eliptična putanja je veoma bliska kružnici (to se nigde ne ističe) i godišnja doba nastaju zbog naginjanja Zemlje, zbog njenog čigrastog kretanja – otud godišnja doba. Nauka nije uspela ni najosnovnije stvari da približi ljudima. Sve se radi uz veliku tajnost i oprez kako bi ljudi ostali glupi, a najviše zahvaljujuci nauci.

Prvi i Drugi zakon termodinamike – ako negde smrdi u nauci, upravo tu smrdi!
Izmislili su “izolovan sistem”. Izolovan sistem ne postoji nigde u prirodi. Sve su učinili kako bi mogli da manipulišu naukom i da zbunjuju narod da se ne doseti šta su to pravi zakoni prirode.

Pesnik kaže:

Planeta je prvobitno opisivala
Neshvatljive krugove koje više
Nisam mogao pratiti.

Ovo isto važi i za naučnike. Oni takođe to ne mogu da isprate. Nemaju pojma kako je stvarno nastala planeta ili zvezda. Teorija o gravitaciji je upotrebljena kao dokaz za akreciju, ali to je teorija o slučajnosti. Gravitacija nije sila koja može da se usmerava. Ona ne može da ima cilj, ne može da objasni kako centrifugalna i centripetalna sila dolaze u sklad, kako se stvara Laplakova rezonanca. Sve što nauka može jeste da “opazi” takve pojave, ali ne može da ih objasni. A barem isto toliko može i pesnik.

Ako su planetarni sistemi nastali dejstvom gravitacione sile tako što su se čestice sabijale i tvorile zvezdu i planete, kud se dede entropija? Otkud živahnost u planetarnim sistemima, kada sve u izolovanom sistemu teži entropiji i ujednačavanju energije u svakoj tački sistema? Pih!

Za živa bića je dokazano da imaju sopstveni, neobjašnjivi izvor energije – nije sva energija u živom biću primljena od Sunca ili od biohemijskih reakcija. O tome se ćuti.

Zlatko, tvoj pokušaj da upotrebiš nauku kao dokaz da poezija “ne valja” je besmislen. Nauka nije nikakvo merilo, ona je mnogo razuđena, mnogo je relativna, nepouzdana je da bi bila mera.

Za Ajnštajnovu formulaciju E=mc2 se kaže da je genijalna. Zatim se kaže da Ajnštajna može da shvati samo nekoliko ljudi na celoj kugli Zemaljskoj! Pa ima li ičeg smešnijeg? Ti naučnici koji se smeju poeziji neće da se smeju sopstvenoj gluposti… Zaista smešno!

Ova formulacija je zasnovana (a tome se Tesla smejao) na pretpostavci da se izrazom “apsolutna brzina” može objasniti – neobjašnjivo. Naime, pretvaranje energije u masu i obratno. Nema tu nikakvog pretvaranja. Tesla je tvrdio da je sila u funkciji materije. Tu nema pretvaranja, ima jedino iskustva, znanja, razumevanja. Ali nema pretvaranja. Postoji jedino “kvantni” skok. “Apsolutna brzija” je psihološka kategorija, nije egzaktna činjenica. Pa opet, nauka se odlično snašla s tom preispoljno glupom jednačinom i od nje načinila religijskog idola koji zaglupljuje mase tako što im govori: “Ne, vi to ne možete da shvatite. Morate da verujete!”

Nauka nema primat nad razmišljanjem i promišljanjem. Ali, i to verovanje da ima, je samo deo sveopšteg ispiranja mozga, kojem prvo podležu naučnici, pa onda dalje šire “naučne istine” među glupom masom, dok ta mase ne dostigne ubrzanje na kvadrat i potpuno poludi.

2.     Skera 1. septembar 2009. 21:36 :

Apsolutna brzina u poeziji Ljubiše Jocića:

„Нулти час 1978.” поема настала два месеца пред одлазак.

„… узалуд у овој ноћи са овом ноћи које нема покушаваш
да кажеш реч ноћ било коју реч
јер речи су на нултој тачки покушаваш
да разговараш с ким разговараш да говориш
како где су ти речи да кажу ствар да кажу
реч…”

Preuzeto sa sajta:
http://www.novibechej.com/kultura/ljubisa%20jocic.htm

Ajnštajnova apsolutna brzina je nulta brzina, pošto je apsolutna nije relativna, a svaka je brzina relativna. Prema tome oznaka E (energija, tj. sila) takođe označava ono metafizičko, a s desne strane jednačine je bulažnjenje haosa koje neki hoće da predstave kao red ili poredak. Sila je sveprisutna, zbog toga joj je brzina nulta.

Ovaj haos je takođe mera ljudskog života, a svaki pokušaj unošenja reda završava kao nasilje. O tome treba razmisliti, a ne o glupostima kao što je “teorija svega”, tj. teorija o opštoj izračunljivosti i predvidljivosti događaja u svemiru, što je ambicija beskrupuloznih neznalica.

Ljubiša Jocić se suočio sa smrću ovom pesmom, a kako to čine naučnici? Bežeći u rđavu beskonačnost…

Signalizam traži odgovor na egzistencijalno pitanje. Miroljub Todorović se ponadao da nauka može da pomogne, da se spoje dva kognitivna sistema. U poeziji Miroljuba Todorovića jasno je naznačeno šta je cilj, međutim, u naučnika je takav pokušaj prezren. Međutim, šta je nauci cilj, sve je jasnije.

Daću samo jedan primer, oko toliko hvaljene i osporavane teorije evolucije.
Postoji čitav niz predstava u kojima se navodno sukobljavaju kreacionisti i evolucionisti. Kojoj god sam prisustvovao (čitao) ispostavilo se da diskusiju vode čisti amateri i neznalice. Sve je to smišljeno da bi se održala predstava o tome da su nauka i religija neporecivo suprotstavljene. Ali, pogledajmo činjenice.

Teorija evolucije tvrdi (ili je tvrdila) da ljudi i čovekoliki majmuni imaju istog pretka. I, šta se ispostavilo? Gde su dokazi?

Nema ni jednog nalaza okamenjenih ostataka šimpanze ili gorile. Najstariji čovekov nazovi predak, prema paleoantropološkim nalazima, star je preko 4 miliona godina, hodao je uspravno. Imao je istu telesnu građu, razlika je samo u kapacitetu lobanje. Sve drugo je skoro potpuno isto, naročito položaj karlice u odnosu na kičmu, koji i određuje da li će se hodati uspravno ili će se pomagati prednjim udovima.

To što nema sličnih petrifikovanih ostataka čovekolikih majmuna, znači samo jedno: oni su mlađi od čoveka. Nemaju zajedničkog pretka. Pretpostavka, često iznošena kao gotova stvar, da čovek i čovekoliki majmuni imaju zajedničkog, neposrednog pretka pada u vodu.

I sada, šta čine naučnici? Oni su našli ostatke nekakvog lemura, stare preko 40 miliona godina i po njima to je dokaz da evolucija zaista funkcioniše onako kako nauka tvrdi. E pa neće moći. To niko neće progutati. Sorry.

Čitava ta ujdurma oko evolucionizma i kreacionizma je falš, lažna uzbuna.
Možda je već došao trenutak da se raskrinkaju lažovi. Oni isti koji su Dekarta proglasili za oca racionalizma, i moderne nauke – a Dekart uopšte nije bio racionalista. Uzeli su od njega to što im je bilo zgodno, a sve drugo, ono najvažnije, su zanemarili. Tako je počela prevara. Zapravo, još ranije. Kada je Inkvizicija oslobodila Galileja, a on, kao uzgred, dobacio: Ipak se okreće. Već je tada sklopljen sporazum između crkve i nauke, da deluju zajednički i da maksimalno zbunjuju ljude i da ih podele u dva tabora, kako bi lakše upravljali i sprečili da se širi istinska nauka, ona koja razotkriva svaku neistinu i zabludu.

Uzeti nauku kakva je sada kao meru za poeziju, to je zaista naivno i neuko. Nauka nema konzistenciju, a poezija je ima.

3.     Софија Новак 2. septembar 2009. 7:00 :

Расправа о сигнализму на Метафори, захваљујући појединим учесницима, постаје све комплекснија, узбудљивија и занимљивија.
Почетни и прави озбиљан тон дао јој је смирени и инструктивни текст Амике, иза које, колико сам обавештена, стоји познати књижевник Миливој Анђелковић, један од првих наших писаца који се почео бавити електронским стваралаштвом у свим његовим аспектима.
Текстови Слободана Шкеровића, Скере, песника, филозофа, прозног писца и неуморног борца за сигнализам посебна су прича. Његови бриљантни есеји у књизи ”Химера или Борг”, коју је прошле године објавила издавачка кућа ”Тардис” из Београда, представљају, по мом мишљењу, праву интелектуалну свечаност у овој нашој све мрзовољнијој култури и литератури.
Одличан, зналачки текст Илије Бакића, помало иронично интониран, мислим да ће задати велике тешкоће коментатору да пронађе праве одговоре на замерке које му је овај наш изузетни стваралац упутио. Песник, прозни писац и критичар Бакић, чија се нова књига ”Наставиће се…стрипоприче бр. 1” недавно појавила, такође, у издању ”Тардиса”, уме да погоди право у срж проблема.
Не сучељавајући се више с неким од учесника ове расправе ја ћу покушати да наставим своја, истовремено истичући и туђа, промишљања сцијентизма, јер сматрам да су у сцијентизму ударени темељи нешто каснијег сигнализма и читаве поетике и поезије, како Мирољуба Тодоровића, тако и бројних учесника и сарадника овог за нашу културу изузетно значајног стваралачког покрета..
То што неки читаоци Метафоре тек сада упознају и откривају сигнализам није само њихов проблем већ је превасходно проблем нашег критичарског естаблишмента који последњих година води главну реч, како у књижевним листовима и часописима, тако и у културним рубрикама дневних новина, беспримерно хвалећи, и награђујући, своју клановску сабраћу, а прећуткујући сигнализам и његове ствараоце.
Но и поред тога о сигнализму су, за ових четрдесет година колико траје, одбрањене три докторске дисертација, објављено је двадесетак есејистичких монографских публикација и преко две хиљаде и двеста чланака, приказа, есеја и студија. Зато саветујем читаоце Метафоре, и полемичара који је тражио да му се поброје учесници и сарадници Покрета, да прво погледају одреднице сигнализма на српској и француској Википедији. Ради детаљнијег упознавања пожељно би било погледати сајтове и блогове који су већ препоручени од учесника у овој расправи, као и сајтове Историјског архива Београдa (где је ове године одржана импозантна изложба сигнализма, детаљно приказана и на сајту Архива), Библиотеке Српске академије наука и уметности и Библиотеке Матице српске на којима су презентовани легати сигнализма.

(Дискусија се развила поводом текста Златка Пангарића на едију Саше Радојичића августа 2009. године. Ово је њен снимак, мало поремећен хронолошки јер је сниман у неколико наврата. Недостаје уводни текст - напад на сигнализам који је изазвао много садржајних одговора.)

www.amika.rs